Изданак Бољевачке изумрле фамилије Радичевић је песник Бранко. У Бољевцима су рођени његов чукундеда Јефта и прадеда Глигорије.
Да су преци Бранка Радичевића дуги низ година живели у Бољевцима потврђује и то да је Глигорије Радичевић био тутор бољевачке цркве од 1802. до 1805. године. По традицији, ову дужност могао је да обавља само староседелац. Стеван Радичевић рођен је у Бољевцима 13. јуна 1780. године од оца Глигорија и мајке Ане. По занимању је био ''земљоделац'' и ''граничар милитар'', али је био и ''човек од књиге''- његово име може се наћи међу пренумерантима на српске књиге оног доба. Бранко Радичевић је код свог деде Стевана, у Бољевцима, проводио своје школске распусте.
Бранков отац Тодор, рођен у Бољевцима одлази на службу у Земун, а одатле га посао одводи у Славонски Брод, где је 1824. рођен Бранко. Међутим, нису Тодоровим одласком из Бољеваца нестали Радичевићи у овом селу. Тодор је имао браћу, а један од њих био је Рафаело Радичевић, кога је 1848. године Српска Црквена општина Бољевачка делегирала као свог изасланика у Сремске Карловце, где је 9. маја проглашено Српско Војводство.
Ова линија песникових рођака најдуже је постојала у Бољевцима. Њен последњи изданак био је Илија Радичевић.
1914.године, у време Великог рата, жестоке борбе вођене су између Српске и Аустромађарске војске с' једне на другу страну Саве. Војска, између којих се препречила Сава једно време се ушанчила. Преко њива, дуж долме са Сремске стране били су ископани бункери и траншије. Линија фронта ишла је са једне стране Бољеваца, преко Живаче и сеоских атара.
Илија Радичевић, ратар из Дужног сокака (бивша М.Тита, данас улица Мира) у Домовном протоколу СПЦ заведен под старом кућевном нумером 21, имао је њиву у јужној страни села (башта која је излазила према Воку). По причи формираној 15 година од догађаја, а коју је забележио Тоша Искруиљев у књизи ''Распеће Српског народа у Срему и Мађари'' на овој њиви (башти) Аустроугарска војска је пронашла упаљени фењер. Сазнавши ко је власник њиве, патрола предвођена Аутроугарским мајором, војвођанским фолксдојчером, хапси Илију са укућанима и одводи их у Петроварадин, у аустријску тамницу за Православне поданике.
Ту је породица Радичевић стрељана, а о чему сведочи и белешка у Домовном протоколу ''сва обитељ стрељана у Петроварадину новембра 1914''. Код кућне нумере Илије Радичевића забележено је ''изумрла фамилија''. Тако је кућа последњих Радичевића опустела и утасила се.
Једини правни наследник трагично страдалог Илије била је његова сестра Живана, удата у породицу Божић у Прогару. Како је кућа Радичевића у Бољевцима дуги низ година стајала пуста, за њу се 1921. заинтересовала бољевачка фамилија Магловски. Исте године Живана са Магловскима потписује Купопродајни уговор о продаји имања Радичевића у Бољевцима, а од добијеног новца у Прогару купује 70 јутара земље. Комплетно покућство такође је пренето у Прогар.
По причи господина Радована Мајсторовића који је дуги низ година као свештеник опслуживао Прогарску парохију, Живана је имала две кћери: Злату и Милену. Обе беху удате (у Н.Саду и Београду), но обе нису имале потомака. Живанин син Душан имао је сина Озрена који потомства није имао.
Родбинске везе са породицом Радичевић у Бољевцима данас су готово исчезле. По подацима до данас, нажалост, делимично сачуване Архиве СПЦ бележи се свега један случај где је кћи из дома Радичевића удата у фамилију Јовановић (Радотић). Крајем 19.века Радичевићи су венчавали-крштавали породице Стојановић (Бугарски), Секулић, Маран, док су Радичевиће крштавали-венчавали чланови породица Радовић (Дошљачки) и Радовановић (Трепчански).
Крсно име, или Крсна слава изумрлог рода Радичевић је Св. Јован.
Осим 50. И 51. стране Домовног протокола Православног Српског парохијског звања у Бољевцима за год.1913. где је на кућној нумери 21 убележена породица Радичевић, о негдашњем постојању ове изумрле бољевачке фамилије сведочи и један усамљени споменик на сеоском гробљу, на коме је погрешно уместо Радичевић каменорезац уклесао презиме Радићевић, а што не сме изненадити, обзиром да су Бољевчани своје надгробњаке тада куповали код извесног каменоресца Немца, те су на споменицима тог доба често приметне словне грешке (гласови ч и ћ).
Како је надгробњак Косте Радичевића једини сачувани белег Радичевића на сеоском гробљу, неопходно га је посебно заштитити и сачувати, да Бољевци и у наступајућем времену сачувају сећање на ову значајну фамилију.
Овај ауторски текст објавила сам током 90-их год. у ''Хало Срему'', у књизи ''Сеоске цркве и гробља'' 2000 год., у брошури Завичајног друштва ''Бољевци''2002год.. До данас нисам успела да сазнам да ли се неко заузео да се последњи надгробњак рода Радичевић изузме из Одлуке ГО Сурчин чл.16.
С поштовањем,
Снежана Алексић
Да су преци Бранка Радичевића дуги низ година живели у Бољевцима потврђује и то да је Глигорије Радичевић био тутор бољевачке цркве од 1802. до 1805. године. По традицији, ову дужност могао је да обавља само староседелац. Стеван Радичевић рођен је у Бољевцима 13. јуна 1780. године од оца Глигорија и мајке Ане. По занимању је био ''земљоделац'' и ''граничар милитар'', али је био и ''човек од књиге''- његово име може се наћи међу пренумерантима на српске књиге оног доба. Бранко Радичевић је код свог деде Стевана, у Бољевцима, проводио своје школске распусте.
Бранков отац Тодор, рођен у Бољевцима одлази на службу у Земун, а одатле га посао одводи у Славонски Брод, где је 1824. рођен Бранко. Међутим, нису Тодоровим одласком из Бољеваца нестали Радичевићи у овом селу. Тодор је имао браћу, а један од њих био је Рафаело Радичевић, кога је 1848. године Српска Црквена општина Бољевачка делегирала као свог изасланика у Сремске Карловце, где је 9. маја проглашено Српско Војводство.
Ова линија песникових рођака најдуже је постојала у Бољевцима. Њен последњи изданак био је Илија Радичевић.
1914.године, у време Великог рата, жестоке борбе вођене су између Српске и Аустромађарске војске с' једне на другу страну Саве. Војска, између којих се препречила Сава једно време се ушанчила. Преко њива, дуж долме са Сремске стране били су ископани бункери и траншије. Линија фронта ишла је са једне стране Бољеваца, преко Живаче и сеоских атара.
Илија Радичевић, ратар из Дужног сокака (бивша М.Тита, данас улица Мира) у Домовном протоколу СПЦ заведен под старом кућевном нумером 21, имао је њиву у јужној страни села (башта која је излазила према Воку). По причи формираној 15 година од догађаја, а коју је забележио Тоша Искруиљев у књизи ''Распеће Српског народа у Срему и Мађари'' на овој њиви (башти) Аустроугарска војска је пронашла упаљени фењер. Сазнавши ко је власник њиве, патрола предвођена Аутроугарским мајором, војвођанским фолксдојчером, хапси Илију са укућанима и одводи их у Петроварадин, у аустријску тамницу за Православне поданике.
Ту је породица Радичевић стрељана, а о чему сведочи и белешка у Домовном протоколу ''сва обитељ стрељана у Петроварадину новембра 1914''. Код кућне нумере Илије Радичевића забележено је ''изумрла фамилија''. Тако је кућа последњих Радичевића опустела и утасила се.
Једини правни наследник трагично страдалог Илије била је његова сестра Живана, удата у породицу Божић у Прогару. Како је кућа Радичевића у Бољевцима дуги низ година стајала пуста, за њу се 1921. заинтересовала бољевачка фамилија Магловски. Исте године Живана са Магловскима потписује Купопродајни уговор о продаји имања Радичевића у Бољевцима, а од добијеног новца у Прогару купује 70 јутара земље. Комплетно покућство такође је пренето у Прогар.
По причи господина Радована Мајсторовића који је дуги низ година као свештеник опслуживао Прогарску парохију, Живана је имала две кћери: Злату и Милену. Обе беху удате (у Н.Саду и Београду), но обе нису имале потомака. Живанин син Душан имао је сина Озрена који потомства није имао.
Родбинске везе са породицом Радичевић у Бољевцима данас су готово исчезле. По подацима до данас, нажалост, делимично сачуване Архиве СПЦ бележи се свега један случај где је кћи из дома Радичевића удата у фамилију Јовановић (Радотић). Крајем 19.века Радичевићи су венчавали-крштавали породице Стојановић (Бугарски), Секулић, Маран, док су Радичевиће крштавали-венчавали чланови породица Радовић (Дошљачки) и Радовановић (Трепчански).
Крсно име, или Крсна слава изумрлог рода Радичевић је Св. Јован.
Осим 50. И 51. стране Домовног протокола Православног Српског парохијског звања у Бољевцима за год.1913. где је на кућној нумери 21 убележена породица Радичевић, о негдашњем постојању ове изумрле бољевачке фамилије сведочи и један усамљени споменик на сеоском гробљу, на коме је погрешно уместо Радичевић каменорезац уклесао презиме Радићевић, а што не сме изненадити, обзиром да су Бољевчани своје надгробњаке тада куповали код извесног каменоресца Немца, те су на споменицима тог доба често приметне словне грешке (гласови ч и ћ).
Како је надгробњак Косте Радичевића једини сачувани белег Радичевића на сеоском гробљу, неопходно га је посебно заштитити и сачувати, да Бољевци и у наступајућем времену сачувају сећање на ову значајну фамилију.
Овај ауторски текст објавила сам током 90-их год. у ''Хало Срему'', у књизи ''Сеоске цркве и гробља'' 2000 год., у брошури Завичајног друштва ''Бољевци''2002год.. До данас нисам успела да сазнам да ли се неко заузео да се последњи надгробњак рода Радичевић изузме из Одлуке ГО Сурчин чл.16.
С поштовањем,
Снежана Алексић