Ово ће бити мој последњи коментар на "Јужним вестима" у својству повереника Двери у Нишу. Велико поштовање за уредника и остале чланове редакције што су отворили простор да се чује и мишљење са ''десне'' стране политичког терена, иначе новопословично - за медије проблематичног.
У разумном и артикулисаном дијалогу могуће је наћи и онај најмањи заједнички садржалац који пружа предуслове за опстанак и напредак једног друштва, једне заједнице живота и простора. Превасходна улога медија је да уз објективност извештавања отвори/створи простор да то тога и дође. "Јужне вести" то чине засад у најбољем могућем смислу. Искрено им желим још већи успех и надам се да ће и у овоме истрајати.
Што се тиче моје одјаве са коментарима у својству повереника Двери у Нишу, мислим да дугујем својим пријатељима, познаницима, па и јавности ово краће објашњење.
У Дверима Српским, тада часопису и доцније удружењу грађана, сам од 2007. године. Часопис је обрађивао прећуткиване друштвене теме и питања из националне културе и представља историјски успех у новијем српском издаваштву. Свако ко је имао прилике да га чита, мислим да се може сложити са мном у овоме. Удружење грађана је организовало трибине где су могли да се чују такође врхунски интелектуалци из земље и дијаспоре, а за које обично није било и нема довољно простора у националним медијима. За многе Нишлије ће по томе остати упамћен амфитеатар Правног факултета који је неретко бивао тесан. Ту су биле и разне друштвено-хуманитарне акције због којих су Двери добиле и свечану Грамату Патријарха Павла и Плакету за подвиг године "Вечерњих новости". Веома сам захвалан Богу и поносан што сам био део тога и што сам у складу са својим моћима понечему и допринео.
Долазимо до периода када смо одлучили да се мора ући у политику јер смо сматрали да је дотадашњи приступ недовољан да дође до скорог опоравка и суштинског преображаја српског друштва. Не сматрам да је та одлука погрешна. Нажалост, политика је препуштена друштвеном талогу и из ње се углавном све паметно и поштено повукло. Што због конформизма или лењости, а што и због ''практичне'' памети, што би рекао Домановић, једног обичног српског вола. И томе се дефинитивно ''обични'' (а заправо неорганизовани) грађани морају супротставити. А Двери су своју (какву-такву али своју) организацију направиле и биле спремне да нешто покушају да промене.
Идеје повратка морала у политику, сведочења тога личним примером, коначни престанак вишедеценијске негативне селекције и остале поставке нашег ''Новог народног договора'' из 2012. године, утемељене на изузетним међуљудским односима и духу који је владао унутар дотадашњих Двери Српских, све је то давало могућност борбе у српској политичкој каљузи и будило жељу за победом у том блату људских слабости. И даље сматрам и верујем да једино врлина може победити вештину (св.владика Николај). Посебан вид устројства и начин деловања (нпр. саборно одлучивање наспрам воље лидера и ''његових'' људи) формиране Групе грађана Двери за живот Србије, заиста су се од почетка показале као очигледне предности наспрам система овешталих политичких партија са својим лобистима и удворичком номенклатуром.
Више људи који консензусом доносе суштинске одлуке, а које се онда спроводе на основу личних организационих способности и међусобног поверења, јачале су веру да ће Срби можда ипак успети да изграде модел организације која ће успети да превазиђе све предачке болести међусобног трвења и да дâ адекватне националне одговоре актуелном изазову Глобализма. Овде (и увек) треба направити разлику између Глобализма као једне тоталитарне новодопске идеологије и Глобализације као нормалног цивилизацијског процеса у коме је сваки народ дужан да пружи одговарајући допринос човечанству (по М. Ломпару).
Нажалост, тај модел организовања се показао правно немогућим због важећег законодавног оквира (наглашавам да Двери чине људи поретка, а не анархисти) који функционисање Групе грађана као политичког субјекта онемогућава на сваком кораку, за разлику од политичке партије, као друге а испада једине могућности политичког организовања и деловања.
Прерастање у политичку партију и сви изазови које та форма носи (показало се, показује се и показаће се) представљају превелики терет искушења за све, па и за Двери. Сматрам да се наши почетни принципи бављења политиком неће моћи остваривати на начин на који смо то очекивали и себи задали. И поред моје велике жеље да на локалном нивоу покажемо да је могуће бити суштински другачији, али и договорити се људски око оног најбитнијег са свима осталима - ипак више не могу суверено учествовати у политичком животу при оваквој поставци ствари. Оквир и правила игре унутар таквог политичког субјекта ми то не дозвољавају. Простор за деловање заправо постоји и он је реалан, али би све то морала да чини нека друга особа, а не ја. Ја сам се у политици обрео под неким другим предусловима, а са нужно подељеном личношћу, сматрам да нисам никоме од користи, а превасходно не себи и својој породици.
Остаје жаљење због масе добрих ствари које смо могли да одрадимо заједно за наш град када Двери на следећим локалним изборима пређу цензус, али сам убеђен и да је само сада могуће часно и достојанствено се повући. Мандат који бих добио од грађана јесте по закону лични, али би ипак био освојен под именом ''Двери'' и суштински не би припадао мени као онај који би стекао на основу кандидовања под сопственим именом и презименом. Ипак смо рекли да ћемо по много чему бити другачији, па и да нећемо трговати мандатима или мењати страначке дресове, а све зарад ''вишег интереса''.
Наравно, не одустајем од боље Србије. Видећемо само у ком ће се формату та борба надаље остваривати. Јер, остаје отворено оно суштинско питање данас (да цитирам мог омиљеног народног песника Цанета): Да ли ми заиста живимо у својој земљи или нечијој туђој држави?! На то питање морамо дати и свој генерацијски, надам се, исправан одговор.
У разумном и артикулисаном дијалогу могуће је наћи и онај најмањи заједнички садржалац који пружа предуслове за опстанак и напредак једног друштва, једне заједнице живота и простора. Превасходна улога медија је да уз објективност извештавања отвори/створи простор да то тога и дође. "Јужне вести" то чине засад у најбољем могућем смислу. Искрено им желим још већи успех и надам се да ће и у овоме истрајати.
Што се тиче моје одјаве са коментарима у својству повереника Двери у Нишу, мислим да дугујем својим пријатељима, познаницима, па и јавности ово краће објашњење.
У Дверима Српским, тада часопису и доцније удружењу грађана, сам од 2007. године. Часопис је обрађивао прећуткиване друштвене теме и питања из националне културе и представља историјски успех у новијем српском издаваштву. Свако ко је имао прилике да га чита, мислим да се може сложити са мном у овоме. Удружење грађана је организовало трибине где су могли да се чују такође врхунски интелектуалци из земље и дијаспоре, а за које обично није било и нема довољно простора у националним медијима. За многе Нишлије ће по томе остати упамћен амфитеатар Правног факултета који је неретко бивао тесан. Ту су биле и разне друштвено-хуманитарне акције због којих су Двери добиле и свечану Грамату Патријарха Павла и Плакету за подвиг године "Вечерњих новости". Веома сам захвалан Богу и поносан што сам био део тога и што сам у складу са својим моћима понечему и допринео.
Долазимо до периода када смо одлучили да се мора ући у политику јер смо сматрали да је дотадашњи приступ недовољан да дође до скорог опоравка и суштинског преображаја српског друштва. Не сматрам да је та одлука погрешна. Нажалост, политика је препуштена друштвеном талогу и из ње се углавном све паметно и поштено повукло. Што због конформизма или лењости, а што и због ''практичне'' памети, што би рекао Домановић, једног обичног српског вола. И томе се дефинитивно ''обични'' (а заправо неорганизовани) грађани морају супротставити. А Двери су своју (какву-такву али своју) организацију направиле и биле спремне да нешто покушају да промене.
Идеје повратка морала у политику, сведочења тога личним примером, коначни престанак вишедеценијске негативне селекције и остале поставке нашег ''Новог народног договора'' из 2012. године, утемељене на изузетним међуљудским односима и духу који је владао унутар дотадашњих Двери Српских, све је то давало могућност борбе у српској политичкој каљузи и будило жељу за победом у том блату људских слабости. И даље сматрам и верујем да једино врлина може победити вештину (св.владика Николај). Посебан вид устројства и начин деловања (нпр. саборно одлучивање наспрам воље лидера и ''његових'' људи) формиране Групе грађана Двери за живот Србије, заиста су се од почетка показале као очигледне предности наспрам система овешталих политичких партија са својим лобистима и удворичком номенклатуром.
Више људи који консензусом доносе суштинске одлуке, а које се онда спроводе на основу личних организационих способности и међусобног поверења, јачале су веру да ће Срби можда ипак успети да изграде модел организације која ће успети да превазиђе све предачке болести међусобног трвења и да дâ адекватне националне одговоре актуелном изазову Глобализма. Овде (и увек) треба направити разлику између Глобализма као једне тоталитарне новодопске идеологије и Глобализације као нормалног цивилизацијског процеса у коме је сваки народ дужан да пружи одговарајући допринос човечанству (по М. Ломпару).
Нажалост, тај модел организовања се показао правно немогућим због важећег законодавног оквира (наглашавам да Двери чине људи поретка, а не анархисти) који функционисање Групе грађана као политичког субјекта онемогућава на сваком кораку, за разлику од политичке партије, као друге а испада једине могућности политичког организовања и деловања.
Прерастање у политичку партију и сви изазови које та форма носи (показало се, показује се и показаће се) представљају превелики терет искушења за све, па и за Двери. Сматрам да се наши почетни принципи бављења политиком неће моћи остваривати на начин на који смо то очекивали и себи задали. И поред моје велике жеље да на локалном нивоу покажемо да је могуће бити суштински другачији, али и договорити се људски око оног најбитнијег са свима осталима - ипак више не могу суверено учествовати у политичком животу при оваквој поставци ствари. Оквир и правила игре унутар таквог политичког субјекта ми то не дозвољавају. Простор за деловање заправо постоји и он је реалан, али би све то морала да чини нека друга особа, а не ја. Ја сам се у политици обрео под неким другим предусловима, а са нужно подељеном личношћу, сматрам да нисам никоме од користи, а превасходно не себи и својој породици.
Остаје жаљење због масе добрих ствари које смо могли да одрадимо заједно за наш град када Двери на следећим локалним изборима пређу цензус, али сам убеђен и да је само сада могуће часно и достојанствено се повући. Мандат који бих добио од грађана јесте по закону лични, али би ипак био освојен под именом ''Двери'' и суштински не би припадао мени као онај који би стекао на основу кандидовања под сопственим именом и презименом. Ипак смо рекли да ћемо по много чему бити другачији, па и да нећемо трговати мандатима или мењати страначке дресове, а све зарад ''вишег интереса''.
Наравно, не одустајем од боље Србије. Видећемо само у ком ће се формату та борба надаље остваривати. Јер, остаје отворено оно суштинско питање данас (да цитирам мог омиљеног народног песника Цанета): Да ли ми заиста живимо у својој земљи или нечијој туђој држави?! На то питање морамо дати и свој генерацијски, надам се, исправан одговор.