ПИШЕ: Александар Бећић
Када би на такмичењу за Песму Евровизије опет победила нека Кончита па још Вуршт, срећи актуелне српске власти не би било краја. Добро, ваљда и у случају победе Бојане Стаменов.
Не разумете какве везе има влада Србије и Еуросонг?
Наизглед – никакве.
Заправо – свакакве.
Сваки шум који се направи у медијима иде у прилог властима. И кад кажем властима – мислим на све странке које учествују у овом строго контролисаном лудилу званом српски вишестраначки парламентаризам.
Зашто?
Зато што се власт бави обављањем највећих мутних послова баш у време док се сиротиња раја бави рехабилитацијом Драже Михајловића, узимањем кокаина од стране познатог српског ватерполисте, Нолетовом победом број 24887045628446, учешћем Бојане Стаменов на такмичењу Евровизије у Бечу… И наравно силиконкама у српској престоници.
Па, сетите се Београда на води, који је требало да упосли 20.000 људи, који је требало да уведе три милијарде инвестиција и за четири године да доведе Београд на светску мапу градова привлачних за странце. И онда скандал: од три милијарде – 300 милиона. И пола од тога – кредит. Четири године наједном посташе 20 до 30 година. И број упослених… Драстично мањи. Све се то у провладиним медијима заташкало константном кампањом против Саше Јанковића, све се то заташкало измишљеним сукобом између кабинета председника Србије и министарке Зоране Михајловић, као и сјајним успесима Новака Ђоковића.
Чим је најављено да ће Устав Србије бити промењен, а да ће у мењању највишег правног акта ове земље бити ангажовани страни стручњаци, људи су то почели да осуђују. У тренутку када се расправа распламсала – ето нове теме: рехабилитација Драже Михајловића. Ухххх, колико се ту Србија делила… Ма као никад до сад… Требало – није требало. Издајник – патриота. Убица – спасилац. Кољач – светац. Тема паде у други план… Ма какав други план… Искрено – 22 план. Ко те, бре, пита за Устав? Било је важније да ли је неко ко је убијен пре 70 година – био херој или злочинац.
Таквих примера – колико год желите.
У тренутку када завршавам овај текст, улазимо у „јубилеј“ ком се ја засигурно нећу радовати: Три године владавине осовине Вучић – Дачић (или Дачић – Вучић, како вам драго), која је засела у Немањину 11 2012. године.
Шта је, за те три године добила ова земља?
(Готово) Ништа. Сву силину обећања да ће се власт борити за народ, да се неће возити лимузинама, да неће бацати паре на путовања, да ће одговарати народу, да ће довести инвеститоре, да ће се живети боље, да енергенти неће поскупљивати због очајне ситуације, да ће бити замрзнуте цене комуналних услуга… Добили смо обећања да ће се помагати пензионерима, трудницама, угроженима…
И?
Ништа. Добили смо компанију Аир Сербиа са изнајмљеним половним авионима.
Добили смо половичне микро инвестиције из којекаквих сумњивих кругова у свету.
Добили смо милијарде евра позајмице.
Добили смо правосуђе које ослобађа злочинце, најгоре кримосе, а кривично гони човека који је бранио своју породицу.
Добили смо, у тој напредној земљи, умањене плате и пензије, добили смо и повећане цене свега.
Добили смо премијера који је у годину дана рада прешао више од 46.000 километара. Свака част на километражи. Само што не видим зашто је толико путовао? Пола је могао да заврши телефоном.
Добили смо лажног доктора за министра унутрашњих послова.
Лажног мастера за министра без портфеља.
Керамичара за министра одбране.
Лажног мастера за председника државе! Еј!
Добили смо још већи државни апарат у који је убачено више од 20.000 партијских војника.
Добили смо самозаљубљену власт која је почела да краде као што су то радили бивши жути властодршци: немилице. Безобразно. Бахато.
Добили смо власт која на најобичнији помен критике и позивање на одговорност – каже – ово је удар на владу са циљем да се дестабилизује Србија.
Режимске медије који као да су занат учили од Предрага Витаса или Милијане Балетић. Медије (или је боље написати „медије“) који не смеју ни да прдну док Знате-Већ-Ко не дозволи.
Знате колико могу овако?
Наредних годину дана. И да се не уморим.
Шта сам ја изгубио у ове три године? Здравље. Буквално. Али нисам битан ја. Битно је шта је Србија изгубила у ове три године. Изгубила је компас, онај уз чију помоћ би заиста могла да крене даље. Међутим, Србија је изгубила и здравље:
Види се то по њеним уништеним финансијама. Види се то по броју младих и стручних који су отишли. Види се по томе што падамо у колективну депресију. Види се то по изразу људи на улици. Види се то и по све учесталијим и грознијим породичним убиствима.
Знају то и ови који владају… Зато у последњих месец дана гурају чланство и активисте да сваки дан праве акције кошења траве, сређивања околине, провере здравственог стања (идиотарија звана брига о здрављу која се свела на проверу притиска и шећера)… Да би се опет додворили наивним бирачима, да би опет слагали људе, да би обећали поново неки бољи живот који је (судећи по објавама у строго контролисаним изворима) све даље од нас… Да би вас – речју – преварили.
Зато вас питам: докле ћете да ћутите и гледате како вас праве будалама?
Хоћете ли помоћи Србији да оздрави? Или ћете и даље ћутати и савијати се? Трпети и надати се да ће вас се сетити даљи рођак који је пре два месеца прешао у СНС (СПС, СДПС…), а сада ради као директор у неком Јавном предузећу?
Хоћете ли помоћи Србији да пронађе компас?
Када би на такмичењу за Песму Евровизије опет победила нека Кончита па још Вуршт, срећи актуелне српске власти не би било краја. Добро, ваљда и у случају победе Бојане Стаменов.
Не разумете какве везе има влада Србије и Еуросонг?
Наизглед – никакве.
Заправо – свакакве.
Сваки шум који се направи у медијима иде у прилог властима. И кад кажем властима – мислим на све странке које учествују у овом строго контролисаном лудилу званом српски вишестраначки парламентаризам.
Зашто?
Зато што се власт бави обављањем највећих мутних послова баш у време док се сиротиња раја бави рехабилитацијом Драже Михајловића, узимањем кокаина од стране познатог српског ватерполисте, Нолетовом победом број 24887045628446, учешћем Бојане Стаменов на такмичењу Евровизије у Бечу… И наравно силиконкама у српској престоници.
Па, сетите се Београда на води, који је требало да упосли 20.000 људи, који је требало да уведе три милијарде инвестиција и за четири године да доведе Београд на светску мапу градова привлачних за странце. И онда скандал: од три милијарде – 300 милиона. И пола од тога – кредит. Четири године наједном посташе 20 до 30 година. И број упослених… Драстично мањи. Све се то у провладиним медијима заташкало константном кампањом против Саше Јанковића, све се то заташкало измишљеним сукобом између кабинета председника Србије и министарке Зоране Михајловић, као и сјајним успесима Новака Ђоковића.
Чим је најављено да ће Устав Србије бити промењен, а да ће у мењању највишег правног акта ове земље бити ангажовани страни стручњаци, људи су то почели да осуђују. У тренутку када се расправа распламсала – ето нове теме: рехабилитација Драже Михајловића. Ухххх, колико се ту Србија делила… Ма као никад до сад… Требало – није требало. Издајник – патриота. Убица – спасилац. Кољач – светац. Тема паде у други план… Ма какав други план… Искрено – 22 план. Ко те, бре, пита за Устав? Било је важније да ли је неко ко је убијен пре 70 година – био херој или злочинац.
Таквих примера – колико год желите.
У тренутку када завршавам овај текст, улазимо у „јубилеј“ ком се ја засигурно нећу радовати: Три године владавине осовине Вучић – Дачић (или Дачић – Вучић, како вам драго), која је засела у Немањину 11 2012. године.
Шта је, за те три године добила ова земља?
(Готово) Ништа. Сву силину обећања да ће се власт борити за народ, да се неће возити лимузинама, да неће бацати паре на путовања, да ће одговарати народу, да ће довести инвеститоре, да ће се живети боље, да енергенти неће поскупљивати због очајне ситуације, да ће бити замрзнуте цене комуналних услуга… Добили смо обећања да ће се помагати пензионерима, трудницама, угроженима…
И?
Ништа. Добили смо компанију Аир Сербиа са изнајмљеним половним авионима.
Добили смо половичне микро инвестиције из којекаквих сумњивих кругова у свету.
Добили смо милијарде евра позајмице.
Добили смо правосуђе које ослобађа злочинце, најгоре кримосе, а кривично гони човека који је бранио своју породицу.
Добили смо, у тој напредној земљи, умањене плате и пензије, добили смо и повећане цене свега.
Добили смо премијера који је у годину дана рада прешао више од 46.000 километара. Свака част на километражи. Само што не видим зашто је толико путовао? Пола је могао да заврши телефоном.
Добили смо лажног доктора за министра унутрашњих послова.
Лажног мастера за министра без портфеља.
Керамичара за министра одбране.
Лажног мастера за председника државе! Еј!
Добили смо још већи државни апарат у који је убачено више од 20.000 партијских војника.
Добили смо самозаљубљену власт која је почела да краде као што су то радили бивши жути властодршци: немилице. Безобразно. Бахато.
Добили смо власт која на најобичнији помен критике и позивање на одговорност – каже – ово је удар на владу са циљем да се дестабилизује Србија.
Режимске медије који као да су занат учили од Предрага Витаса или Милијане Балетић. Медије (или је боље написати „медије“) који не смеју ни да прдну док Знате-Већ-Ко не дозволи.
Знате колико могу овако?
Наредних годину дана. И да се не уморим.
Шта сам ја изгубио у ове три године? Здравље. Буквално. Али нисам битан ја. Битно је шта је Србија изгубила у ове три године. Изгубила је компас, онај уз чију помоћ би заиста могла да крене даље. Међутим, Србија је изгубила и здравље:
Види се то по њеним уништеним финансијама. Види се то по броју младих и стручних који су отишли. Види се по томе што падамо у колективну депресију. Види се то по изразу људи на улици. Види се то и по све учесталијим и грознијим породичним убиствима.
Знају то и ови који владају… Зато у последњих месец дана гурају чланство и активисте да сваки дан праве акције кошења траве, сређивања околине, провере здравственог стања (идиотарија звана брига о здрављу која се свела на проверу притиска и шећера)… Да би се опет додворили наивним бирачима, да би опет слагали људе, да би обећали поново неки бољи живот који је (судећи по објавама у строго контролисаним изворима) све даље од нас… Да би вас – речју – преварили.
Зато вас питам: докле ћете да ћутите и гледате како вас праве будалама?
Хоћете ли помоћи Србији да оздрави? Или ћете и даље ћутати и савијати се? Трпети и надати се да ће вас се сетити даљи рођак који је пре два месеца прешао у СНС (СПС, СДПС…), а сада ради као директор у неком Јавном предузећу?
Хоћете ли помоћи Србији да пронађе компас?